О књизи: година / Могу се заклети: одбацивање, наравно, са породицом и нада да ме Муза прозе неће напустити, из „ Кафка претворен у стварност” (како је Вагрич рекао Бахчањан), у задивљујућу цивилизацију Новог света, нисам ни сањао да ћу срести прву од своје три музе; њен долазак, увек невидљив, али леп, буквално ме је бацио у Нову Енглеску иза изложбе Јабуке, а испод кључева су сами од себе провалили редови имитације вољених песника древне Кине. Наша провинција је тиха забит, чапље су сувише лење да се сагну након што нам их стари Јуз-Фу долете у старој корпи од гранчица у мојој души или у мојој глави, песничких слика које су захтевале моментално отеловљење у речима једне или друге строфе, ништа мање заповеднички него младе пилиће које захтевају хранљиве црве и мушице од својих матичних птица, ја, издајући прозу и заборављајући на време. , радосно следио диктат Музе и Језика; Опио сам се, као у младости, звуцима, ритмовима, једноставним, до тада задивљујућим, али другачије перципираним чудима природе и радостима постојања; После неколико година - неке од најпријатнијих у животу, авај, брзо су прошле - формирале су се "Линије гушчјег пера нађеног у туђини", а Муза са лепим ветровима опет је негде одлетела, као да никада није ни стигла. , као да ме није претворила у Јуз- Уф, старог песника, пијаног скитницу, до ушију заљубљеног у своју деверушу И... Муза је нестала из мог живота, али не и из мог срца, које не може заборави како ме она, још пре него што је пала преко брда, даривала у гајевима Красне Пахре мрмљавим стиховима и строфама, - мени једина права песма у животу - ево њених првих редова: Под сенком дрхтаве јесење жуте крила, на обали божанског раздвајања... Јуз Алешковски